HIPNOZA је премошћавање критичног фактора између свесног и подсвесног дела ума и представља успостављање прихватљивог селективног размишљања.
Поступак „Хипнотичка индукција“, се састоји од прелиминарних разговора, у којима се дају савети и упутсва. Хипноза може бити самостална - аутохипноза (кроз аутосугестије), или хипноза коју спроводи образовано лице - хипнотарапеут. Коришћење хипнозе у клиничке сврхе се назива хипнотерапија.
Постоје многи митови о хипнози, међутим хипноза је потпуно безбедна и хипнотерапеути не могу ништа урадити особи што она не жели, супротно, особа која жели да реши неки проблем одлази са свесним знањем код хипнотерапеута (целокупна терапија изгледа као разговор, особа је потпуно свесна свега у сваком тренутку, у сваком тренутку може, уколико жели престати, чак многи мисле да је хипнотерапија била неуспешна зато што су били свесни све време) и на крају решава свој проблем. Најчешћи случајеви су престанак пушења, редукција стреса, немоћ на сексуалном плану, депресија, фобије, редукција телесне тежине, алергије
Hipnoza se najviše koristi da bi se eliminisali razni emotivni problemi koji stvaraju neprijatna osećanja i loše navike. Znajući da vaša podsvest kontroliše sve funkcije vašeg tela, potpuno je logično da Hipnozom ispravimo većinu problema za koje ne postoji neki fizički ili biološki razlog. Hipnoza je apsolutno uspešna u: Kontroli stresa, Oslobađanju od Nervne napetosti -Anksioznosti, Uvećanju Samopouzdanja, Kontroli težine, Eliminaciji Zavisnosti: Narkomanija, Alkoholizam, Kocka, Odvikavanju od loših navika: Pušenje, Čokolada, Grickanje noktiju itd
Kao terapeutsko sredstvo hipnoza je poznata već nekoliko hiljada godina. Koristili su je Sumeri, Egipćani i Vavilonci, a i antički Grci su je praktikovali u svojim lečilištima. Međutim, već tada je hipnozu počeo pratiti glas da je neozbiljna, od čega se ona ni do dan danas nije oslobodila. Dok se pacijentima sugerisalo verovanje da im se u hipnotičkom stanju obraćaju sami bogovi, u stvarnosti su to bili lukavi sveštenici, koji su koristili skrivene zvučne levkove.
Neozbiljna, ponekad zastrašujuća, ili, u najmanju ruku, neshvatljiva - takva još i danas većini ljudi izgleda hipnoza. Hipnotizer, njegov opčinjavajući pogled i njegovi gestovi deluju isto toliko sugestivno koliko i prigušeni ton njegovog glasa. A hipnotisani, što dublje u trans zapada, utoliko više postaje bezvoljna žrtva koja se povinuje majstorovim naredbama. I, po mogućnosti, da se kasnije svega toga uopšte ne seća.
Odmah da kažemo da nijedna od tih predrasuda ne odgovara istini. Ako je nešto kod hipnoze lišeno svake tajanstvenosti, onda je to hipnotizer.
Opčinjavajući pogled? Sugestivan glas? Može i bez toga. Američki psiholog Martin T. Orne, na primer, hipnotisao je grupu ljudi posredstvom potpuno neiskusne osobe. Jedan radio spiker, kome je ta tematika bila strana, čitao je sa lista papira jasnim glasom odgovarajuća uputstva - i sve je funkcionisalo! Isto tako uspešno završili su i drugi pokušaji, pri kojima je izazivanje
hipnotičkog transa bilo obavljeno pomoću telefona ili nekog drugog uređaja za reprodukciju zvuka.
Da bi se stanje hipnotičkog transa postiglo brzo i jednostavno, pacijentova pažnja biva najpre usmerivana na neku određenu tačku. Pri tome je potpuno nevažno da li je posredi neko klatno, terapeutov prst ili bilo kakva proizvoljno izabrana mrlja na zidu.
'Vi se sada osećate ugodno, vi uživate u tome što se ovde nalazite. Potpuno neometeni, potpuno opušteni, sve drugo je nevažno. Gledate i dalje vašu metu. Vaše oči postepeno postaju umorne, očni kapci postaju sve teži, i kad budete poželeli da zatvorite oči, onda ih zatvorite.'
Mnogi ljudi, koji po prvi put bivaju hipnotisani, očekuju neku vrstu dubokog sna. Međutim, hipnoza je pre slična onom stanju koje čovek doživljava prilikom uspavljivanja, više nije budan, ali jop uvek ne spava istinski. U tom polusnu može da se pokreće, može da čuje svaki šum - i hipnotizerove reči. 'Vaše telo je opušteno. Potpuno ste umorni i opušteni, umorni ... i opušteni. Možda već osećate kako vaše telo postaje sve teže. Ali vaša glava ostaje budna, potpuno jasno čujete moj glas. Sem moga glasa sada je sve nevažno, pa i automobil koji trubi na ulici, vas ne interesuje.'
Dok se te reči izgovaraju, pacijent je iznutra podeljen na dva dela, a da to ne doživljava kao protivurečnost. Jedan deo je budan i nalazi se u realnosti, a drugi deo tone sve više u onaj svet kojeg terapeut predočava.
Pri tome, logično razmišljanje uglavnom se povodi za tim imaginarnim svetom. Kad se, na primer, mladić iz uvodne scene ovog teksta , zagrcnuo pljuvačkom tokom operacije nosa, hipnotizer je pronašao 'logično' obrazloženje, koje je zakašljalog pacijenta odmah umirilo - zapljusnuo ga je
morski talas - na kraju krajeva, on se, u svojim mislima, nalazi na plaži.
'Vaš mir je sada dubok, on sa svakim udisajem postaje sve dublji. Potpuno ste opušteni, potpuno mirni. Tonete sve dublje i dublje.'
Izbor pravih reči je kod uvođenja u hipnozu isto tako drugostepenog značaja kao i hipnotizerov glas. U ranijim vremenima, dok su još bili osobe od neprikosnovenog autoriteta, lekari su mogli da izazovu stanje hipnoze čak i najobičnijom naredbom 'Sada zaspite!'
Kad hipnotičko stanje bude dostignuto, sledi terapeutski deo seanse. Sada se uspavanoj osobi upućuju odlučujuće sugestije - a to su, načelno govoreći, uputstva da neku određenu stvar učini, odnosno dozvoli da joj se učini, ili da sebi veoma intenzivno nešto zamisli.
Bojažljiv pacijent, na primer, treba da samoga sebe u nekoj svakodnevnoj situaciji doživi kao hrabru i snažnu ličnost; pušaču se sugeriše da će već pri samom pogledu na cigaretu osetiti gađenje; a astmatičar zamišlja da bez ikakvih teškoća može da diše.
Ali, šta se dešava ako terapeut iz bilo kog razloga bude sprečen da ponovo izvuče pacijenta iz njegovog hipnotičkog stanja? Ovu bojazan, koja se uvek iznova čuje, naučnici su proučili kroz veći broj eksperimenata. Rezultat je: kad bi hipnotizer napustio prostoriju, hipnotisane osobe same su dolazile svesti - u proseku posle 17 minuta. Vraćanje iz stanja hipnoze odigrava se znatno brže od uvođenja - što, u skraćenoj verziji, ovako izgleda:
'Sada ću brojati unazad, od deset do jedan. Kod 'jedan' vi ćete ponovo biti potpuno budni. Imaćete ugodna sećanja na ovaj doživljaj i osećaćete se savršeno dobro i sveže.'
Posle buđenja mnogi pacijenti imaju osećaj da uopšte nisu bili istinski hipnostisani. A vreme provedeno u stanju hipnoze često izgleda kratko. Na primer, trajanje jednočasovne hipnotizerske seanse procenjuje se na dvadeset minuta.
Neozbiljna, ponekad zastrašujuća, ili, u najmanju ruku, neshvatljiva - takva još i danas većini ljudi izgleda hipnoza. Hipnotizer, njegov opčinjavajući pogled i njegovi gestovi deluju isto toliko sugestivno koliko i prigušeni ton njegovog glasa. A hipnotisani, što dublje u trans zapada, utoliko više postaje bezvoljna žrtva koja se povinuje majstorovim naredbama. I, po mogućnosti, da se kasnije svega toga uopšte ne seća.
Odmah da kažemo da nijedna od tih predrasuda ne odgovara istini. Ako je nešto kod hipnoze lišeno svake tajanstvenosti, onda je to hipnotizer.
Opčinjavajući pogled? Sugestivan glas? Može i bez toga. Američki psiholog Martin T. Orne, na primer, hipnotisao je grupu ljudi posredstvom potpuno neiskusne osobe. Jedan radio spiker, kome je ta tematika bila strana, čitao je sa lista papira jasnim glasom odgovarajuća uputstva - i sve je funkcionisalo! Isto tako uspešno završili su i drugi pokušaji, pri kojima je izazivanje
hipnotičkog transa bilo obavljeno pomoću telefona ili nekog drugog uređaja za reprodukciju zvuka.Da bi se stanje hipnotičkog transa postiglo brzo i jednostavno, pacijentova pažnja biva najpre usmerivana na neku određenu tačku. Pri tome je potpuno nevažno da li je posredi neko klatno, terapeutov prst ili bilo kakva proizvoljno izabrana mrlja na zidu.
'Vi se sada osećate ugodno, vi uživate u tome što se ovde nalazite. Potpuno neometeni, potpuno opušteni, sve drugo je nevažno. Gledate i dalje vašu metu. Vaše oči postepeno postaju umorne, očni kapci postaju sve teži, i kad budete poželeli da zatvorite oči, onda ih zatvorite.'
Mnogi ljudi, koji po prvi put bivaju hipnotisani, očekuju neku vrstu dubokog sna. Međutim, hipnoza je pre slična onom stanju koje čovek doživljava prilikom uspavljivanja, više nije budan, ali jop uvek ne spava istinski. U tom polusnu može da se pokreće, može da čuje svaki šum - i hipnotizerove reči. 'Vaše telo je opušteno. Potpuno ste umorni i opušteni, umorni ... i opušteni. Možda već osećate kako vaše telo postaje sve teže. Ali vaša glava ostaje budna, potpuno jasno čujete moj glas. Sem moga glasa sada je sve nevažno, pa i automobil koji trubi na ulici, vas ne interesuje.'
TEHNIKA HIPNOZE
Dok se te reči izgovaraju, pacijent je iznutra podeljen na dva dela, a da to ne doživljava kao protivurečnost. Jedan deo je budan i nalazi se u realnosti, a drugi deo tone sve više u onaj svet kojeg terapeut predočava.
Pri tome, logično razmišljanje uglavnom se povodi za tim imaginarnim svetom. Kad se, na primer, mladić iz uvodne scene ovog teksta , zagrcnuo pljuvačkom tokom operacije nosa, hipnotizer je pronašao 'logično' obrazloženje, koje je zakašljalog pacijenta odmah umirilo - zapljusnuo ga je
morski talas - na kraju krajeva, on se, u svojim mislima, nalazi na plaži.'Vaš mir je sada dubok, on sa svakim udisajem postaje sve dublji. Potpuno ste opušteni, potpuno mirni. Tonete sve dublje i dublje.'
Izbor pravih reči je kod uvođenja u hipnozu isto tako drugostepenog značaja kao i hipnotizerov glas. U ranijim vremenima, dok su još bili osobe od neprikosnovenog autoriteta, lekari su mogli da izazovu stanje hipnoze čak i najobičnijom naredbom 'Sada zaspite!'
Kad hipnotičko stanje bude dostignuto, sledi terapeutski deo seanse. Sada se uspavanoj osobi upućuju odlučujuće sugestije - a to su, načelno govoreći, uputstva da neku određenu stvar učini, odnosno dozvoli da joj se učini, ili da sebi veoma intenzivno nešto zamisli.
Bojažljiv pacijent, na primer, treba da samoga sebe u nekoj svakodnevnoj situaciji doživi kao hrabru i snažnu ličnost; pušaču se sugeriše da će već pri samom pogledu na cigaretu osetiti gađenje; a astmatičar zamišlja da bez ikakvih teškoća može da diše.
Ali, šta se dešava ako terapeut iz bilo kog razloga bude sprečen da ponovo izvuče pacijenta iz njegovog hipnotičkog stanja? Ovu bojazan, koja se uvek iznova čuje, naučnici su proučili kroz veći broj eksperimenata. Rezultat je: kad bi hipnotizer napustio prostoriju, hipnotisane osobe same su dolazile svesti - u proseku posle 17 minuta. Vraćanje iz stanja hipnoze odigrava se znatno brže od uvođenja - što, u skraćenoj verziji, ovako izgleda:
Posle buđenja mnogi pacijenti imaju osećaj da uopšte nisu bili istinski hipnostisani. A vreme provedeno u stanju hipnoze često izgleda kratko. Na primer, trajanje jednočasovne hipnotizerske seanse procenjuje se na dvadeset minuta.